Улица бреза

У односу на вечност, људски живот је само тренутак између два плача. Плача са којим се рађамо и плача којим нас прате када одлазимо. Иза нас остаје само додир и запис у вечности, који ће трајати дотле док нас буду памтили.

Да бисмо живели, потребно нам је да волимо и да будемо вољени. Захваљујући љубави, знамо да узлетимо, али и да паднемо. Зато се неки од нас плаше љубави. Плаше се и када је добијају и када треба да дају.

Ово је роман о три генерације жена једне исте породице. Оне су повезане нераскидивим нитима љубави, а када се у све то умеша и судбина са својим злокобним прстићима, остаће само:

Јеленин живот испуњен тугом, патњом и сузама, ретким тренуцима среће и кајања.

Катаринин живот, испуњен трагањем за истином, бекством од љубави, болешћу, тугом и жељом за летењем. Тренутак између два плача, у ком је било најмање плача, али који је цео, само плач.

Лунин живот, испуњен лажима, суочавањем са болном прошлошћу, покушајем бекства од љубави, али и надом да ће се клупко којим се судбина поиграла напокон размрсити. Тренутак између два плача, који траје и који даје шансу и наду да је могуће и срећно живети.

Ово је роман који ће та три тренутка, та три додира, оставити забележена у вечности.