Стазама живота

Време је — каже сама за себе.

Тешком муком се придиже. Увија се од болова и тихо, кроз зубе стење. Труди се да не узбуни укућане и не пробуди децу, па полако, најтише што може, отвара тешка врата, која издајнички шкрипе. Скамењена на тренутак, ослушкује тишину у кући. Задржавши дах, привлачи врата и на прстима, лагано, силази до подрума.

„Ево, стигли смо…“ — глас јој је био уморан. „Мића мој… Напокон смо стигли у Шабац! Видиш ли? Осећаш ли да смо ту, где си ти желео да нас доведеш? На први поглед, све је онако како си нам причао. Уморна сам, али задовољна. Испунила сам ти жељу! Овде сам због тебе и наше деце…“

Марко се ослања на штап. Чека који тренутак да се усправи, па вукући ноге по поду креће у дневну собу. Нада остаје да још мало прелиста албум и погледа још коју слику, да се присети времена кад су деца била мала, а они млади. Крајем рукава обриса сузу која јој крену низ образ, па се упути за Марком.