Stazama života

Vreme je — kaže sama za sebe.

Teškom mukom se pridiže. Uvija se od bolova i tiho, kroz zube stenje. Trudi se da ne uzbuni ukućane i ne probudi decu, pa polako, najtiše što može, otvara teška vrata, koja izdajnički škripe. Skamenjena na trenutak, osluškuje tišinu u kući. Zadržavši dah, privlači vrata i na prstima, lagano, silazi do podruma.

„Evo, stigli smo…“ — glas joj je bio umoran. „Mića moj… Napokon smo stigli u Šabac! Vidiš li? Osećaš li da smo tu, gde si ti želeo da nas dovedeš? Na prvi pogled, sve je onako kako si nam pričao. Umorna sam, ali zadovoljna. Ispunila sam ti želju! Ovde sam zbog tebe i naše dece…“

Marko se oslanja na štap. Čeka koji trenutak da se uspravi, pa vukući noge po podu kreće u dnevnu sobu. Nada ostaje da još malo prelista album i pogleda još koju sliku, da se priseti vremena kad su deca bila mala, a oni mladi. Krajem rukava obrisa suzu koja joj krenu niz obraz, pa se uputi za Markom.